6. ožujka 2026. — Koleta

Post 37,3-4.12-13.17-28
Izrael je volio Josipa više nego ijednog svoga sina jer je bio dijete njegove staračke dobi; i on mu napravi kićenu haljinu. Kako njegova braća opaze da ga njihov otac voli više od svih drugih svojih sinova, zamrze ga toliko da mu nisu mogli ni prijaznu riječ progovoriti.
Jednom njegova braća odu čuvati očeva stada blizu Šekema. Izrael reče Josipu: »Tvoja braća čuvaju stada kod Šekema, pa hajde da te pošaljem k njima.« On mu odgovori: »Dobro, idem.«

A čovjek reče: »Odavde su otišli. Čuo sam ih gdje govore: ‘Hajdemo u Dotan.’«

Tako Josip ode za svojom braćom i nađe ih u Dotanu.
 

Oni ga opaze izdaleka; prije nego im se približio, počnu se dogovarati da ga ubiju. I jedan drugom reče: »Eno stiže onaj sanjar! Hajde da ga sad ubijemo i bacimo u kakvu čatrnju! Možemo kazati da ga je proždrla divlja zvijer. Vidjet ćemo što će biti od njegovih snova!«
Ali kad je to čuo Ruben, pokuša ga izbaviti iz njihovih šaka. I reče: »Nemojmo oduzimati njegova života! Ne prolijevajte krvi« – dalje je govorio Ruben. »Bacite ga u čatrnju u pustari; ali ne dižite na nj ruke!« Htio ga je tako izbaviti iz njihovih šaka i odvesti ocu. Ali kad je Josip stigao braći, oni s Josipa svuku njegovu haljinu, haljinu kićenu što je bila na njemu; pograbe ga i bace u čatrnju. Čatrnja je bila prazna; nije bilo u njoj vode. Potom sjednu da ručaju.
Kako podignu svoje oči, opaze povorku Jišmaelaca gdje dolazi iz Gileada. Deve su im nosile mirodije, balzam i mirisavu smolu da ih preprodaju u Egipat. Tada reče Juda svojoj braći: »Što ćemo postići ako ubijemo svog brata a krv njegovu sakrijemo? Hajde da ga prodamo Jišmaelcima; ali ne dižimo na nj ruke. Ta on je naš brat, naše meso.« Braća ga poslušaju.
Uto naiđu ljudi, midjanski trgovci. Braća izvuku Josipa iz čatrnje i prodaju ga za dvadeset srebrnika Jišmaelcima, a oni Josipa dovedu u Egipat.

Ps 105,16-21
I on pozva glad na zemlju,
sve zalihe uništi krušne.
Pred njima čovjeka posla:
Josip u ropstvo bijaše prodan.

Sputaše uzama noge njegove,
u gvožđe mu vrat staviše,
dok se ne ispuni proroštvo njegovo,
Gospodnja ga riječ potvrdi.

Kralj naredi da ga driješe,
nárôdâ poglavar oslobodi njega.
Za domaćina ga stavi kući svojoj,
za nadstojnika sveg imanja svoga,

Mt 21,33-43.45-46
(Mk 12, 1–12; Lk 20, 9–19)
»Drugu prispodobu čujte! Bijaše neki domaćin koji posadi vinograd, ogradi ga ogradom, iskopa u njemu tijesak i podiže kulu pa ga iznajmi vinogradarima i otputova. Kad se približilo vrijeme plodova, posla svoje sluge vinogradarima da uzmu njegov urod. A vinogradari pograbe njegove sluge pa jednoga istukoše, drugog ubiše, a trećega kamenovaše. I opet posla druge sluge, više njih nego prije, ali oni i s njima postupiše jednako.«
»Naposljetku posla k njima sina svoga misleći: ‘Poštovat će mog sina.’ Ali kad vinogradari ugledaju sina, rekoše među sobom: ‘Ovo je baštinik! Hajde da ga ubijemo i imat ćemo baštinu njegovu!’ I pograbe ga, izbace iz vinograda i ubiju.«
»Kada dakle dođe gospodar vinograda, što će učiniti s tim vinogradarima?« Kažu mu: »Opake će nemilo pogubiti, a vinograd iznajmiti drugim vinogradarima što će mu davati urod u svoje vrijeme.«
Kaže im Isus: »Zar nikada niste čitali u Pismima:
Kamen što ga odbaciše graditelji
postade kamen zaglavni.
Gospodnje je to djelo –
kakvo čudo u očima našim!

Zato će se – kažem vam – oduzeti od vas kraljevstvo Božje i dat će se narodu koji donosi njegove plodove! ( Kad su glavari svećenički i farizeji čuli te njegove prispodobe, razumjeli su da govori o njima. I tražili su da ga uhvate, ali se pobojaše mnoštva jer ga je smatralo prorokom.